Besmisao skrivenog poreza

Piše: Aleksandar Milošević, urednik u dnevnom listu Danas

Parafiskal je “teška” reč. Apstraktna. I kada znamo šta znači, ako se parafiskalima ne bavimo svakodnevno, to značenje nam ostaje daleko. To je razlog zašto je tema ovih nameta, koji jednako opterećuju i privredu i građane, nedovoljno zastupljena u javnosti, uprkos zamoru i trošku koji ove dažbine proizvode na svim nivoima društva.

Parafiskal se tako zove zato što je često u pitanju porez maskiran u taksu ili naknadu čijim plaćanjem bi građanin ili privrednik trebalo da dobije neku konkretnu korist. Takse se plaćaju za pruženu javnu uslugu, a naknade za pravo na korišćenje javnog dobra. Kada građani i privreda za svoj novac ne dobijaju ni jedno od ta dva, radi se o parafiskalu - skrivenom porezu.

To je, dakle, ničim opravdani trošak koji nam se nameće, a za koji ne dobijamo ništa. Na primer, kada moramo da platimo taksu da bismo dobili neki izvod ili uverenje, parafiskal je onaj deo iznosa takse koji prevazilazi stvarni trošak izdavanja tog dokumenta (štampanje, rad službenika itd). Kada hoćemo da se bavimo preduzetništvom, parafiskal je “naknada” za zaštitu i unapređenje životne sredine, čijim plaćanjem ne dobijamo pravo ni na kakvo javno dobro.

Deluje neverovatno podatak iznet na nedavno održanom panelu u okviru NALED-ove kampanje Mesec parafiskala, da u Srbiji postoji čak 1.200 republičkih neporeskih dažbina (taksi i naknada) raspoređenih u skoro 500 zakona i raznih podzakonskih akata, a da je na lokalu ova materija regulisana u još 400 dodatnih odluka, što je sve otkrio NALED. Još neverovatnije deluje to što čitava ova šuma propisa postoji da bi se godišnje na lokalu prikupilo manje od 0,2 odsto ukupnih prihoda. A najneverovatnije je to što država uopšte ne zna ni koliko ima ovih nameta, ni gde su propisani ni koji važe, a koji ne važe. Spisak ne postoji.

Dakle, u zbiru, građani i privreda troše ogromnu količinu vremena, napora i novca da bi lokalne samouprave dobile 0,2 odsto prihoda, koji ništa ne znače ni jednima ni drugima, dok država čak nema ni uvid u to ko, šta, kome i koliko plaća.

Na republičkom nivou, stvar postaje još ozbiljnija, jer ukupan godišnji prihod od neporeskih nameta dostiže 150 milijardi dinara, što je novac koji bi privreda i građani mogli daleko produktivnije da iskoriste, nego što plaćaju 1.200 različitih taksi i naknada. Ukoliko država podrži NALED-ov predlog uspostavljanja javnog registra svih važećih neporeskih nameta, po prvi put ćemo na jednom mestu moći da uporedimo sve takse i naknade koje se plaćaju u Srbiji, što će pomoći da se pronađe put kroz lavirint ovih dažbina i utvrdi koje su potrebne, a koje ne i koje su pravilno odmerene, a koje predstavljaju parafiskal.

Tako se više neće događati da se u jednoj opštini plaća 20 taksi, a u drugoj njih 150, niti da jedan isti papir na jednom mestu košta 20 dinara, a na drugom 300.